Ovčarsko-kablarska klisura, duga 20 kilometara, na putu koji vodi od Čačka prema Užicu, prepoznatljiva je po strmim, krševitim obroncima planina, meandrama Zapadne Morave i brojnim manastirima velike lepote, nazvanim Nova ili Mala srpska Sveta Gora. Iako se nezna tačno ni ko su osnivači ovčarsko-kablarskih manastira, niti kada su oni tačno podignuti, sigurno je da je prirodno okruženje klisure poslužilo kao nadahnuće monaškim zajednicama da se smeste u ovim prelepim, ali slabo pristupačnim predelima, najverovatnije već nakon Maričke bitke 1371. godine.

Putopisci 19. veka opisivali su ovaj predeo kao “pukotinu između stena” kroz koju se provlači reka. Kroz nekada potpuno neprohodnu klisuru, danas se provlači magistralni put pristojnog kvaliteta, povezujući deset manastira: Vavedenje, Preobraženje, Vaznesenje, Sretenje, Sv.Trojica, Jovanje, Uspenje, Nikolje, Blagoveštenje i Ilinje. Budući da pisanih tragova o ovim manastirima nema, koriste se predanja. Jedno od njih manastir Vavedenje vezuje za Stefana Nemanju i Svetog Savu. Ovo je najstariji manastir i potiče iz druge polovine 14. veka. Prvi pisani pomen manastira Nikolja datira iz 1476. godine. U ovom manastiru je u 16. i 17. veku dejstvovala prepisivačka škola. Dragoceno Nikoljsko Jevanđelje, nastalo oko 1400. godine, danas je u Dablinu. Izgled porušenog manstira Jovanja, koji podseća na moravske trihonalne crkve, potvrđuju da ovčarsko-kablarski manstiri potiču iz srednjeg veka.

Sredinom 20. veka zarad izgradnje hidrocentrale i stvaranja akumulacionog jezera na Zapadnoj Moravi, jedan broj manastira izmešten je sa svojih lokacija dok je drugi zauvek nestao pod vodom.

Preporučujemo da ne prođete kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru a da ne obiđete neke od manastira, makar one koji su pored puta i do kojih se ne mora čamcima i skelama. Predstavljaju pravi vodič kroz tradiciju, duhovnost i istorijsko nasleđe Srbije.

Manastir Vavedenje Manastir Vaznesenje Manastir Vaznesenje