Čudesna Srbija
SA PLAVIM VOZOM
U SVETLU BUDUĆNOST
Srpska železnica je u velikom stilu otvorila vrata turizma za doček Nove 2005.godine kada je stavila u promet Plavi voz. Beograd-Vrnjačka banja-Beograd bila je destinacija “snova” za ovaj deo naše tradicije.
Mr Marko Vlaović koji je, posle svojih prethodnika Zagorca, Hodaka i Vučkovića, još za vreme Tita bio direktor Službe za saobraćaj specijalnih vozova, kaže da je sve počelo 1945.godine kada su železničari uzeli jedina dva preostala vagona kraljevskog voza i njima pridodali najbolje vagone iz redovnog saobraćaja te je tako voz za druga Tita bio spreman za upotrebu. Onda je došla 1956.godina kada su železničari spontano doneli povelju kojom predsednika Tita smatraju počasnim, doživotnim, najdražim putnikom i to je bila ona poslednja karika u lancu samostalnog donošenja odluke radnika Goše iz Smederevske Palanke i TVT Boris Kidrič iz Maribora koja je doprinela da 1958. godine, uz angažovanje arhitekata Maksimovića i Radanovića, bude izrađeno 10 specijalnih šinskih vozila za potrebe predsednika Tita. Tako je počeo život Plavog voza. Stanica u Topčideru nije bila problem jer, budući da ju je i kralj upotrebljavao, smatrali su da je ipak dovoljno reprezentativna.
Plavi voz raspolaže salonom za stranog šefa države koji se sastoji od dnevnog boravka opremljenog starinskim televizorom i radiom, kao i sa dve sobe, muškom i ženskom, koje spaja kupatilo. Tako isto izgleda i Titov salon koji jos podrazumeva i radnu sobu, salon za razgovore kao i svečani salon sa 28 mesta. Kvake, lampe i servisi nisu zlatni, nameštaj jeste u intarziji ali je vrlo svedenog dizajna, tapete su svilene, kupatila su kompletno opremljena. Klimatizacija i dan danas funkcioniše besprekorno.
Glavni voz ima 7 vagona i to je jedinstvena celina iz koje se ni jedna kola ne mogu izdvojiti i uvrstiti u redovan saobraćaj, ali Plavi voz čine još dva voza. Napred je išla Izvidnica, samo lokomotiva i jedan vagon koji su, iz bezbedonosnih razloga, proveravali da li je put čist. Potom je nailazio Glavni voz, a iza je išao Prateći sa kuhinjom, kolima za osvetljenje i grejanje kao i specijalni vagon za Titove “mercedese” koji su za vreme putovanja u njemu i prani. Plavi voz spada u red srednje klase i najveća mu je brzina 140 kilometara na sat što dokazuje da je u boljem tehničkom stanju od naših pruga. Tito je umeo da uoči puta dođe u Topčider oko 22.00 časa, priča Vlaović, ušao bi u garažu, popričao sa osobljem i potom legao u svoj vagon da spava. Budući da je sve moralo pažljivo da bude realizovano, Tito ne bi ni osetio kada u cik zore voz krene. Najdraži putnik, oran i ispavan, stizao je u toku popodneva na željeno odredište.
Po Vlaovićevim rečima, Plavi voz je najviše u upotrebi bio šezdesetih i sedamdesetih godina kada je Titu bilo zabranjeno da putuje avionom, sem ako drugačije nije moglo. Nedeljno je voz iz Topčidera izlazio dva do tri puta i, kada se sve sabere, Tito je u njemu prevalio oko 400.000 kilometara. Voleo je da putuje Plavim vozom i nazivao ga je svojom pokretnom rezidencijom koju je, u vreme najveće frekvencije, opsluživalo dvadesetak ljudi. Ovim vozom su putovali i šefovi država i vlada poput kraljice Elizabete, Gadafija, Pertinija, Miterana, Sinovca, predsednici Portugala, Turske, Mađarske i mnogi drugi, izuzev predsednika Albanije i Španije koji nikada u njega nisu kročili. Za Šarla De Gola, čoveka vanstandardne visine, projektovan je i poseban krevet odgovarajuće dužine, ali ga De Gol nikada nije iskoristio. Iako Vlaović o tome ne govori, zna se da je to bilo vreme kada je Tito bio spreman da učini sve samo da do ove posete dođe. De Gol nikada Titu nije oprostio što je streljao njegovog druga sa Vojne akademije. Dražu Mihajlovića, te je posle svih pripremnih radnji, u poslednjem trenutku, poseta otkazana. Ostao je samo vanstandardni krevet u Plavom vozu.
Po Vlaovićevim rečima, Plavi voz je najviše u upotrebi bio šezdesetih i sedamdesetih godina kada je Titu bilo zabranjeno da putuje avionom, sem ako drugačije nije moglo. Nedeljno je voz iz Topčidera izlazio dva do tri puta i, kada se sve sabere, Tito je u njemu prevalio oko 400.000 kilometara. Voleo je da putuje Plavim vozom i nazivao ga je svojom pokretnom rezidencijom koju je, u vreme najveće frekvencije, opsluživalo dvadesetak ljudi. Ovim vozom su putovali i šefovi država i vlada poput kraljice Elizabete, Gadafija, Pertinija, Miterana, Sinovca, predsednici Portugala, Turske, Mađarske i mnogi drugi, izuzev predsednika Albanije i Španije koji nikada u njega nisu kročili. Za Šarla De Gola, čoveka vanstandardne visine, projektovan je i poseban krevet odgovarajuće dužine, ali ga De Gol nikada nije iskoristio. Iako Vlaović o tome ne govori, zna se da je to bilo vreme kada je Tito bio spreman da učini sve samo da do ove posete dođe. De Gol nikada Titu nije oprostio što je streljao njegovog druga sa Vojne akademije. Dražu Mihajlovića, te je posle svih pripremnih radnji, u poslednjem trenutku, poseta otkazana. Ostao je samo vanstandardni krevet u Plavom vozu.
70-tih godina došlo je, priča Vlaović, do loših rabota na Dvoru Tita što je za posledicu imalo porodični raspad između njega i supruge Jovanke. Jovanka više nije putovala Plavim vozom ali je za svako putovanje njena soba morala da bude nameštena i spremna kao da je i ona tu. Kada su gosti bili državnici sve je moralo da bude po protokolu koji je od grešaka u poslednjem trenutku često spasavala baš Jovanka. Bila je najzahtevniji putnik Plavog voza ali i vrlo pedantna. Zli jezici još uvek pominju skandal koji je napravila kada je, prilikom putovanja, našla prljavu mrlju na porcelanskom umivaoniku.
U vozu nije bilo organizovanih terevenki za vreme puta sa državnicima ali gužve su nastajale kada se išlo na proslave novih godina. Tada su, da bi zabavili Tita, sa njim Plavim vozom putovali i muzičari, pevači, filmski glumci, pisci, poznate ličnosti, poneki novinari pa je bilo pesme i svirke. Svake nove godine Tito je železničarima zaposlenim na Plavom vozu slao, uz poklon, i svojeručno potpisanu čestitku u kojoj bi im napisao da je “ovaj poklon samo mala nadoknada zato što u novoj godini nisu kod svojih kuća, sa svojim porodicama, već, eto, sa njim”. Mali znak pažnje koji se pamti.
Posle Titove smrti, od 1980. do 1991.godine voz su koristili protokoli Jugoslavije i Srbije, kao i Savezni sekreterijat za inostrane poslove. Voz je išao u Austriju po kancelara Vranickog kada je ovaj hteo da poseti Sloveniju, strane diplomate su njime vožene na Kosovo i u Makedoniju, a za predsednika Miterana je, iz bezbedonosnih razloga, putovao do same fabrike “Renoa” u Sloveniji. Tom prilikom u Topčideru je preuređen i specijalan vagon da bi Miteran mogao u svakom trenutku, i sa bilo kog područja, da bude u kontaktu sa vladom svoje zemlje.
Osim stranih šefova država i diplomata, posle Titove smrti Plavi voz je koristilo i kolektivno Predsedništvo. Dolanc i Đuranović su njime često putovali po Evropi ali, tvrdi Vlaović, nije istina ono što se kasnije pisalo da je za vreme Dolanca voz morao da staje na otvorenoj pruzi da bi ovaj pojeo supu. Ako ni zbog čega drugog ono zarad činjenice da se supa u vozu jede iz specijalnih dubokih tanjira ili šolja iz kojih se ništa ne preliva. Mala tajna je i da se u vozu supa nikada ne sipa do vrha, kaže Vlaović i dodaje da je ova priča uvredljiva i za iskusne mašinovođe jer je za njih stručnost bila osnovni zahtev a ne članstvo u tadašnjem Savezu komunista. Za vreme Tita, voz nikada nije zakasnio ni jedan jedini minut, ali posle njegove smrti, kada su ga koristili protokoli, više nikada nije bio tačan.
Plavi voz još nije našao svoju pravu upotrebnu vrednost. Pre nekoliko godina bila je osmišljena vožnja pod nazivom 5 B – Beograd, Beč, Bratislava, Budimpešta, Bukurešt i tek sada je delimično oživeo sa putovanjem na doček Nove 2005.godine u Vrnjačku banju. Ali tek upotreba Plavog voza sa svih 120 ležajeva i kabina od kojih neke imaju zasebne toalete, sa mogućim spavanjem u Titovom vagonu, sa korišćenjem svih soba i kreveta pa i onog vanstandardnog projektovanog za De Gola, sa upotrebom kupatila, klima uređaja, kuhinje, trpezarije i perionice